Biografija

Podalekog 5. aprila 1996, na otvaranju izložbe slika Julije Ristić Sremac, u "knjizi utisaka", koju je svojim poštovaocima ponudila slikarka, zabeležila sam nekoliko stihova Preverove pesme

"Kako naslikati pticu":

"Naslikati prvo kavez
...
Kad ptica dođe,
ako dođe
...
Onda načiniti portet drveta,
zelenu krošnju
i svežinu vetra,
uskovitlanu prašinu...
zujanje buba u travi...
...
Ako ptica zapeva
to je dobar znak,
znak da je možete potpisati"

Zatim sam, potpuno iskreno i spontano, dopisala sledeće: "Julija, Vi se možete potpisati."

Posle sam dugo razmišljala o svom pravu na tu poruku. Ko mi ga daje, znam li dovoljno o slikarstvu? Iz drugog sam sveta, ali ne mnogo dalekog. Znam da tumačim stihove, osećam čulima, gledam, slušam, proživljavam. To što je gđa Julija tada ponudila, pronašlo je put do mojih očiju i srca.

Danas smo na "ti". Danas se radujem što pišem ove redove. "Harošaja rabota", što bi rekao Viktor Zubko, slikar.

Kako će izgledati biografija umetnika kojeg i lično poznajete? Da se ne izmešaju lične emocije i potreba za objektivnošću koju nameće ovaj "radni zadatak"? Znam ,ipak, da imam lakši posao od nekog ko će ispisivati umetnički sud o Julijinom delu.

Julija Ristić Sremac, Marušina i Mitina Julkica, rođena je, ako se i to mora ovde zapisati, 1959. godine u Bačkoj Palanci. Iz vremena njenog ranog detinjstva ne poznajem je, ali sam čula da su prvi koraci nekadašnje devojčice "krojili" prostore Ristićevog salaša, odakle su je pronalazile prve boje i oblici, koje će kasnije oživljavati u svojim modnim kreacijama i na slikama. Mora biti da se njena besprekorna dečja figura, bistrih zelenih očiju i one mekane kosice nalik nežnim nitima lana, mora biti da se njeno maleno biće jednako dopadalo biljnom i životninjskom svetu salaša, koliko i ta jedinstvena oaza sreće i spokojstva – njoj.

Tu, u tome carstvu, tu je počela priča. Tu je počela bajka.

Julija je zatim odrastala zaštićena nesebičnom ljubavlju svojih roditelja, kao dobro vaspitano, bisto, i talentovano dete, koje je rano nagovestilo poseban senzibilitet koji kod nevelikog broja dece prvo prepozna učiteljica. Međutim, male sredine, kakva je Bačka Palanka, nemaju onaj sluh i mogućnosti velikih gradova, kojima bi podržale darovitu decu. Baba Mita, i sam zaustavljen u svojim velikim stremljenjima, očima prostog, ali bistog bačkog paora, video je svoju kćer u velikom svetu, talentovanu, uspešnu i slavnu... Ali, "čudni su putevi Gospodnji"... Nakon završene ekonomske škole, u kojoj se obrela kao i većina devojčica, ne po ličnom afinitetu, već slučajno, Julkica će imati podršku, želju i talenat, ali ne i dovoljno sreće u tom trenutku da se upiše na studije slikarstva. Tako se, da ne bi gubila vreme i razočarala roditelje i sredinu, našla na Ekonomskom fakultetu u Novom Sadu, koji je uspešno završila i diplomirala temom "Moda i istraživanje tržišta u tekstilnoj industriji i industriji trikotaže", sa posebnim osvrtom na ITK "Vunoplet" iz Bačke Palanke. Međutim, svetu ekonomije nikada nije celim bićem pripadala. Kad god bi poželela da se tom pozivu posveti bez ostatka, iz njenog pravog bića oglasio bi se umetnik koji bi je odvlačio u svet kostima ili boja.

... Tada smo počeli da se interesujemo za Nju. Potpisivala se kao Julija, dražila maštu svojih vršnjakinja, modnim detaljima koji su objavljivani u modnim časopisima "Nadi" i "Bazaru", i ne retko rešavala naše dileme: kako da se obučemo za Novu godinu, matursko veče, za veridbu ili svadbu. Tada smo poželeli da je upoznamo. I, ona se pojavila i bila prepoznata. Da, to je ta! Upadljiva, drugačija, svoja. Svesna svog dara koji je prkosno, preko noći, pokazala sugrađanima koji će ostati začuđeni. I njenim novim likom, i talentom. Od skromne palanačke maturantkinje, blagih crta i čedne lepote, odjednom neka nova, u atraktivnoj crno-beloj kombinaciji, sa tufnama, i šeširom velikog oboda, očiju zaklonjenih tamnim naočarima, koje ili kriju ili prkose... Nije izgledalo da je od nečeg brane, a možda je baš to trebalo videti. Slabo je reći, sa filmskog neba, spuštena u Palanku. "Pred njom ide pesma", a za njom se čuje šapat. Kao oko Andrićevih junakinja. Zatim smo čuli i da slika. Pazi, molim te! Slike još dugo nismo videli, do prvih izložbi koje će i taj Julijin talenat pokazati. Malo smo sumnjali, pa poverovali... Kasnije će sve postati dostupno i prihvatljivo.

Tako je prostore bačke ravnice, ovde uz tromi Dunav, prolomio jedan umetnički krik kome još dugo nismo mogli da poverujemo, a kamoli da mu se poklonimo, da ga pustimo u naše gluve provincijske uši. Dugo smo od "te pojave" zazirali, uvereni da su nam svetovi potpuno udaljeni. Da mi svojom prizemnošću branimo ovaj grad, a Ona ne pripada našim ulicama, njeni su koraci za druge prostore.

Ona je, srećom, imala strpljenja i sačekala da sahranimo svoju ljubopitljivost, zavist i malograđansku svest o poretku vrednosti. Sačekala je da njenom delu, a ne njoj lično, otvorimo svoja srca. U tome joj je svesrdno pomagao Stevan, njen životni saputnik i oslonac, najbolji prijatelj i najiskreniji kritičar. Njena jedina prava i velika osvojena sreća, i potajna inspiracija za zvaki potez četkice i špahtle. Njemu duguje mnogo, možda SVE. Ona je imala strpljenja za naše slabosti, a on za njene, pošto je, kao većina umetnika, znala da bude hirovita i nemoguća.

Danas je ta žena potpuno naša. Legenda, kako je zovu njeni sestrići Jovana i Jovan. Neka posebna maskota ovoga grada... Konačno prihvaćena i kao dobar čovek i kao umetnica izuzetnog formata. Rado je pozdravljamo, čak preko širokog šora doviknemo: "Julijaaa!" Stanemo pred njenim suncokretima, bulkama, ljiljanima, jorgovanima, rasutim po nekom platnu u izlogu, pa iako su posečeni, osetimo jak miris i izuzetnu lepotu cveta... Julija, neko ko zaslužuje redove za biografiju.

Sledi popis onoga što tu biografiju ispisuje. Osvrt na prve korake, motive, tehnike, izložbe, priznanja...

Moda je svakako nebo na kom je Julija zablistala. Kao zvezda. Možda je sve izašlo iz potrebe da se izbegne netalentovana staropalanačka uniforma za ondašnje devojke ili nespretne kreacije njenih drugarica. Tek, kostimografija postaje njena opsesivna potreba već 1978. godine. Na tom planu uskoro je zabeležila zavidne rezultate. Zahvaljujući maštovitim kolekcijama postala je stalni učesnik Međunarodnog sajma odevanja u Beogradu. Kada je 1979. godine revija za ženu i porodicu "Nada" pokrenula poznati konkurs za mlade i neafirmisane kreatore sa prostora tadašnje SFRJ, Julija će se svake godine naći među 10 najuspešnijih mladih kreatora, a već 1981. godine dobija prvu nagradu za kolekciju večernjih haljina i sportske odeće. To će biti onaj dugo čekani "vetar u leđa" koji će joj otvoriti mnoštvo šansi i mogućnosti. To će biti onaj željeni prst, koji je pokazao novi put. Sada se ređaju godine, prilike, nagrade. 1983. pripašće joj druga nagrada, 1986 – prva, za kolekciju modela od džinsa u organizaciji "Bazara", 1989- prva nagrada za modni crtež sa posebnim obrazloženjem da je to najuspešnija kolekcija od svih prispelih.

Julija više ne traži, nju traže! "Bazar", "Žena" , "Nada", "Vaša lepota", "Svijet", "Itd", "Dnevnik"... Sarađuje, daje modne savete, učestvuje na konkursima, revijama... Na sajmu mode prisutna je 15 godina. Tako se otvaraju i drugi putevi. Od modnih časopisa do industrije tekstila. Sarađuje sa TK "Stil" iz Odžaka. Njena je kolekcija ponovo zapažena na Sajmu mode. "Krznoteks" iz Srbobrana, "Yumco" iz Vranja, IT "Bubamara" iz Osijeka, "Iteks" iz Iloka...

Julijine su posebne emocije vezane za hor GKUD-a "Kosta Abrašević" i crkveni hor "Sv. Jovan Krstitelj" iz Bačke Palanke. Za oba hora kreirala je kostime i te su kreacije zapažene i pohvaljene. Njena prvrženost uz oba kolektiva učvršćena za sva vremena, a inspiracija da se tu ponovo ostvari dopunjena novim idejama. "Abraševiću" daje više od toga. Ona je u upravi Društva koji je već 10 godina njen drugi dom, a istovremeno – ona je duša i naročita inspiracija kolektiva. Zbog nje su mnoge pesme nadahnutije zvučale, i mnoga kola vrhunski odigrana, jer je Julija negde iz senke bodrila svoj tim, svoju umetničku decu.

Ovu "modnu" priču u Julijinoj biografiji potvrđuje mnoštvo diploma, fotografija, novinskih članaka i video zapisa.

Slikarstvo. To je onaj plan na kome Julija ostavlja pečat posebne vrste. A meni ostaje za žaljenje, pošto belešku privodim kraju, što neću imati priliku za lični stav. To pravo prepuštam nekom drugom, stručnijem. Moje je samo da načinim onaj grubi portret Julije slikarke.

...Kažem, dugo to nismo razumeli. I kada nam se učinilo da nam se dopao trag Julijine špahtle, bojali smo se da to kažemo, čekali da izgovori neko pre nas. Znate onaj poznati strah od talentovanih i uspešnih, na ovim našim prostorima. A priželjkivali smo baš neko od njenih ulja na svome zidu.

Sad hrabrije primećujemo to obilje tema, motiva, tehnika... Tu njenu ljubav prema rodnom gradu, koju smo bili spremni i da osporimo, a ona ju je izrazila stotinom utisaka i otisaka kroz slike one Palanke sa razglednica, koje više nema, koja je preseljena u nostalgočno prisećanje, naročito nas starijih. Julija – svojevrsni hroničar Bačke Palanke, oživljava i daje dušu stvarima i prostorima iz naše prošlosti. Opisuje, beleži, vraća u život. Tikvara i Dunav, poplava 1964. i skela, crkve i škole, čuveni Radnički dom, Uska ulica, drvoredi, putevi, kuće... Sve staro, a opet novo, sa novom bojom i emocijom.

Onda pređemo u drugi prostor njenog slikarstva. Sa zidova nas pogledaju sveci, Julijina stalna inspiracija i poseban izraz njene pobožnosti. Verne kopije poznatih ikona pravoslavlja. Probude osećaj da ste u svetom hramu i pozovu vas da se preispitate i pomolite. Obuzme vas mir i harmonija sa slika Hilandara i Studenice.

Zatim vas Julija povede tamo gde je nekad odlazila, a gde ste i vi rado putovali. Lepa mesta naših letovanja: Kotor, Bar, Petrovac, Mljet i Sveti Stefan biće nagovešteni slikama na kojima blago zadrhti cvet nara ili smokvina grana, ili se, suncem pritisnut pred vama zatvori prozor stare konobe. Tu su i ćupovi, i cvetovi, cvetovi... I konji... Ulja, pasteli, i akvareli. Žute i bele posečene ruže i božuri, kao živo i mirisno cveće. Julija ume da vrati boju i snagu cvetu, da vrati kap jutarnje rose na laticu.

Sa njenih slika oseća se "svežina vetra", vidi "uskovitlana prašina", čuje "zujanje buba u travi". U njenim slikama "ptica peva". Kao "onomad", na Ristićevom salašu.

Znači, može se to potpisati, rekao bi Prever.

Sve to nekako se namesti zajedno pa, kažem, poželiš njenu sliku. Sve to uputilo je te njene uverljive otiske života i mašte u neke daleke predele koji će zauvek naučiti njeno ime: Julija! Julija je tako otputovala u Holandiju, Španiju, Ukrajinu, Sloveniju i Crnu Goru, na Kipar i u Tursku, Hrvatsku, Češku, Kanadu i Ameriku. Kod nas, u Srbiji, ipak je najviše ima. Ako to znaju, na nju će biti ponosni i u Udruženju likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine, čiji je član od 1996. godine, kao i slikarka prof mr Nevenka Stepić koja je prepoznala širinu i snagu Julijinog talenta i prorekla joj slavu velikog slikara. Ristićkinim uspesima (tako ju je zvao) obradovao bi se i vrsni likovni pedagog i kritičar Velimir Litričin koji je imao predosećaj da će to što je Julija stvorila nadživeti ovaj vek i ostati da svedoči budućnosti o minulom dobu. Njega nema među živima, a ove redove Julijine zahvalnosti Velimiru posvećujemo, s poštovanjem, njegovoj supruzi.

Pa, srećan put po širokom svetu Julijinim platnima! Srećan, i "na mnogaja ljeta", ostanak Juliji u ovom gradu. Široko platno za buduću sliku i dobro zdravlje.

I ja, neosetno, "izvukoh" lepu korist za sebe. Postadoh Julijin biograf. A sad ću se "lepo potpisati".

Dušanka Miškov, prof.

Biografija

Juilja Rostić Sremac rođena 1959. godine u Bačkoj Palanci.

Diplomirani ekonomista, slikar, kostimograf, stilista i dizajner.

Redovni učesnik na izložbama "Udruženja likovnih umetnik primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine" ("UPIDIV"), čiji je član od 1996. godine.

Samostalno je izlagala na Zlatiboru 1993. godine, Bečeju 1995. godine i Bačkoj Palanci 1996. godine.

Bila je stalni saradnik mnogih modnih listova i časopisa na prostorima bivše Jugoslavije, "Nada", "Žena", "Bazar", "Svijet" i mnogi drugi. Stalni je učesnik Sajma mode u Beogradu od 1978. do 1993. godine.

Dobitnik je više nagrada za modni kostim na Sajmu Mode u Beogradu 1981. god. (I nagrada), 1983. god. (III nagrada), 1986. god (II nagrada) i 1989. god. (I nagrada za modni crtež u okviru konkursa za mlade mone kreatore revije "Nada").

Spontano traži i otkriva sadržaje za svoja dela, često u starom gradskom ambijentu Bačke Palanke. U njenom slikarskom opusu, značajno mesto zauzimaju motivi "stare Bačke Palanke" kojima sa iskrenim nadahnućem prilazi više od 10 godina. Crkve, stara dvorišta i fasade i mnogi danas nestali delovi grada strpljivo i detaljno su likovno opisasni i trajno zabeleženi na crtežima i slikama Julije Ristić Sremac.

Učesnica je preko 100 grupnih izložbi, kao i velikog broja humanitarnih aukcija i kolonija širom Srbije (Studenica, Čortanovci).

Živi i radi u Bačkoj Palanci.

Izložbe

Samostalne izložbe

1993 - Zlatibor
1995 - Bečej
1996 - Bačka Palanka
1997 - Novi Sad
2005 - Tovariševo

Grupne izložbe

1989 - Beograd
1992 - Bačka Palanka
1996 - Bačka Palanka
1997 - Bačka Palanka
1998 - Bačka Palanka
1999 - Bačka Palanka
2000 - Bačka Palanka
2001 - Bačka Palanka
2001 - Novi Sad
2002 - Bačka Palanka
2002 - Novi Sad
2003 - Bačka Palanka
2004 - Bačka Palanka
2004 - Novi Sad
2004 - Čelarevo
2005 - Čelarevo
2005 - Bačka Palanka
2006 - Bačka Palanka
2006 - Novi Sad
2006 - Bačka Palanka
2006 - Kula
2006 - Beograd
2006 - Žagubica
2006 - Subotica
2006 - Niš
2007 - Bačka Palanka
2008 - Bačka Palanka
2009 - Kraljevo
2009 - Bačka Palanka

Grupne izložbe udruženja primenjenih umetnika i dizajnera Vojvodine FORMA

1996 - FORMA 14 - Novi Sad
1996 - FORMA 14 - Kikinda
1996 - FORMA 14 - Subotica
1996 - FORMA 14 - Sremska Mitrovica
1998 - FORMA 15 - Novi Sad
1998 - FORMA 15 - Subotica
2000 - FORMA 16 - Novi Sad
2002 - FORMA 17 - Novi Sad
2002 - FORMA 17 - Subotica
2004 - FORMA 18 - Novi Sad
2006 - FORMA 19 - Novi Sad
2009 - FORMA 20 - Novi Sad

Učešće u likovnim kolonijama

Studenica, Kraljevo
ART VILLAGE, Borov gaj, Čortanovci
"Vešin žeram", Čortanovci
"Kočićevi dani", Čelarevo
"Svetosavska kolonija", OŠ "Vuk Karadžić", Bačka Palanka
Gerontološki centar, Bačka Palanka
"Ivandanjski sustreti", Despotovo
Centar za socijalni rad, Bačka Palanka
Pokret gorana Srbija, Poloj, Bačka Palanka
i druge

Učešće u likovnim akcijama

Humanitarna aukcija slika 2002, Skupština opštine Bačka Palanka
Humanitarna aukcija slika 2003, Skupština Vojvodine - za izgradnju manastira "Đurđevi stupovi"

Nagrade

I nagrada Beograd 1981, Međunarodni sajam odevanja "Moda u svetu" organizacija Revije za ženu i porodicu "Nada"
II nagrada Beograd 1983, Međunarodni sajam odevanja "Moda u svetu" organizacija Revije za ženu i porodicu "Nada"
I nagrada Beograd 1986, "Džins fest", ogranizacija Poslovna zajednica industrije konfekcije Jugoslavije i "Politika Bazar"
I nagrada Beograd 1989, za modni crtež, Međunarodni sajam odevanja "Moda u svetu"

Slike Julije Ristić Sremac se nalaze u privatnim zbirkama u Holandiji, Ukrajini, Španiji, Crnoj Gori, Sloveniji, Kiptu, Turskoj, Americi, Kanadi, Hrvatskoj, Češkoj, kao i u zemlji Srbiji.

Rekli su o autoru

Kada bi se uzeli u obzir najbitniji parametri Ristićkinog likovnog poimanja prirode automatski bi se nametnulo pitanje amorfne game u pozadini i fine obrade toplih tonova, pogotovo iz prirode. Imajući u vidu jaku kontemplaciju dva bitna elementa kompozicije, čini se da oni odišu prirodnom lakoćom i u perspektivi, a naravno i u onome što nazivamo unutrašnji zvuk slike.

Rukopis autorke je vrlo izražajan, i njena linearnost kao da razdvaja stvarnosne granice njiva, polja, u odnosu na prepoznatljive elemente/kuće - sugestivne motive okoline. Ovakav pristup Ristićeve apsolutno doprinosi jačanju sublimacije naših osećanja i u nama samima, a i u slučajnim prolaznicima koji su se slučajno zatekli baš ovde.

Robert Farkaš, akademski slikar

Novi Sad, 22. septembar 1995.

Slike Julije Ristić Sremac, na prvu impresiju, ostvaruju delikatnu ravnotežu između nekoliko ravni doživljenog, drugim rečima to su slike iz nekoliko slojeva, nekoliko nivoa ukusa, od kojih je svaki u stanju da uspostavi pouzdanu i spontanu komunikaciju sa publikom.

Julija Ristić, dakle, nije slikar koji, traži, postavlja ili rešava savremene probleme likovne umetnosti, ona slika jednostavno i prirodno, onako kako oseća i misli, bez udubljivanja u psihološke probleme, posmatrajući objekte svog interesovanja prvenstveno kao likovni motiv, kao vizuelnu senzaciju. Uz to, njena paleta ima divne topline i prijatne zvučnosti, što uz umetničko poštenje i iskrenost koje takođe poseduje, jesu najvažniji kvaliteti jednog istinskog umetničkog stvaralaštva.

Slike, dakle, naše večerašnje gošće plene iskrenošću i jednostavnošću, one nas ne osvajaju dostignutim intenzitetom doživljaja, uzbudljivim rešenjima, niti zasenjujućim bleskom kreacije, ali u naknadu dopiru do nas, do naše svesti, neosetno postajući tako, za kratko vreme, deo našeg vlastitog iskustva. Njene slike zrače gustom oporom energijom, njeni pejzaži sa Zlatibora, Stari Bar, njene masline i borovi, jesu intenzivno i iskreno proživljen svet, i otuda i taj uspokojavajući mir koji poseduju, ta tišina našeg sirovog ali iskreno upitanog stanja.

Plemenitošću svog kolora, finoćom crteža, ozbiljno bavljenje kompozicijom uz izvesnu suzdržanost u tonalitetu, predstavljaju Juliju Ristić kao slikara lirika okrenutog sa one strane neposrednog i surovog života, kome je umetnik, finom poetizacijom dao jedan nov kvalitet, možda neobjektivno autentičan, ali zato umetnički opravdan i razumljiv.

Jedan ovako skrupulozan i ozbiljan napor jedne galerije da svoju snagu i organizovanost usmerava ka stvaralaštvu, i Vaša spremnost da se odazovete pozivu jeste potvrda rešenosti da se izađe iz mraka neizvesnosti, jeste onaj prepoznatljivi trag koji vodi ka očekivanoj i zasluženoj stvarnosti, ali i dobrodošlice jednom uverenju da uvek ima nade dok postoje ljudi spremni da se, zajedno sa autorom otisnu u nemirne vode stvaralačke avanture.

Sveta Travica, profesor

Bečej, 24. novembar 1995.

Skoro dve decenije Julija Ristić Sremac kostimografijom i slikanjem. Ponekad, prvo je preovladavala nad drugim, kadkada je bilo suprotno od toga. Ipak može se reći da je kostimografija i dizajn uopšte, njena prva mladalačka ljubav koja traje do dana današnjeg. A slikanje, kao potreba za izražavanjem, proizašla je kao genetsko nasleđe. I zaista, njen otac baba Mita joj je još u dečijim danima preneo vlastito poimanje umetnosti, koje je ona, stvarajuči polako i strpljivo, uporno i dugotrajno, prilagođavala svom unutrašnjem zvuku.

Nije slučajno što se ova izložba održava u Bačkoj Palanci, gradu Ristićkine mladosti. Za razliku od prethodnih izlaganja, gde je priroda sa svim njenim bujnim elementima bila Ristićkina preokupacija, ovo nam donosi u svom pretežnom delu sećanja na minulo doba, sa svom raskoši koje je ono u tom vremenu pružalo radoznalom oku.

Slike stare Bačke Palanke nas vraćaju u vreme koje pamte naši preci, koje je imalo svoj tok i draži. Nostalgično sećanje na prošlost nam pomaže da shvatim sadašnjost i uočavamo dane koji su ispred nas. Na način kako nas je Ristićka na ovim slikama podsetila na minulo doba, na najbolji mogući način, ona će nesumnjivo protekom vremena zauzeti zasluženo mesto kao jedan od retkih likovnih hroničara svoga rodnog grada.

Velimir Bogdana Litričin

Bačka Palanka, 5. april 1996.